Jelica Kiso
 

POZIV VLADIMIRA STOJNIĆA
 

(Vladimir Stojnić, Poziv na saučesništvo, Mostart, Zemun, 2011)

 

„Mi smo naša sopstvena literatura.“
Radomir Konstantinović

 

Onoliko koliko smo delo jezika, mi jesmo. Nas nema izvan jezika, pre jezika, nema nas ni bez jezika; jezik je egzistencija, kao što je bibliografija biografija. Ne postojimo van reči, koje se tiskaju kao užurbani, ravnodušni mravi. Ne prisustvujemo zbrci jezičkoj, niti ekspliciramo stari biblijski mit, sve što osećamo, pa makar to osećanje moralo da bude i duboko, jeste zadovoljstvo u jeziku, zadovoljstvo koje pronalazimo u prostoru dijalektike, u čijim nedrima igramo ponovo.

Lice ili maska Žan Martena u ulozi Lakija (fotografija iz 1953. godine) odiše onim gubitkom u razgovoru i inače onim što ionako ne posedujemo, što bi bilo naše u budućnosti. Taj gubitak (može li se izgubiti ono što se nema?), zapravo, maska (kontrapunkta) koja predstavlja gubitak subjekta, lične zamenice, imena, uslovljava a priori i ad litteram prostor u kojem nema nikakvog odgovora, niti rešenja. Odjeci tog prostora su u rečima: igra, strast, nemir, neuroza, perverzija, ali i redukcija, sužavanje tišina, odricanje, jednom rečju: jezik. U njemu naslućujemo odjek smrti.   
Ovim rečima počinjem (želim da počnem) da mislim o novoj knjizi Vladimira Stojnića, „Poziv na saučesništvo“ koja je objavljena u biblioteci Izraz (MostArt, Izdavačko grafičke usluge d.o.o., Zemun, 2011. godine). U njoj pronalazim poziv na dijalog, na razmatranje pospoljašnjenja autorovog unutrašnjeg jezika. Jezik je ovde izrazito važan, ali ne kao „pena jezika“ već kao govor o jeziku, i ne kao jezik poezije (ako je poezija), nego kao denotacija jezika poezijom. U kom smislu(?) Markirajući Dipena, autor prekucava sledeće:

Postoji negde, za nekog odsutnog, ali nestrpljivo iščekivanog čitaoca, jedan tekst bez potpisa, iz čega proističe proizvoljnost i tog teksta i tog čitaoca, u spokoju, u opscenosti, u udvostručenoj grimiznoj noći, tišina koja se može taman postaviti preko onoga što se, iz obezličene budućnosti, preliva preko teksta i razgolićuje njegovu nabujalu i ubojitu nečitljivost.

Reči, koje sam lično podvukla, poduprta njima, kao što je uostalom i sam autor poduprt, podstaknut, pokrenut rečima: odsustvo, čitalac, tekst bez potpisa, proizvoljan, spokoj, opscena, tišina i nečitljivost, pokreću svojevrsnu retoriku zaboravljanja, što me je, dalje, podsetilo na Sartrovu formulu neizrecivog: „Stvari su se oslobodile svojih imena“, ili pak kada kaže: „Nalazim se u sredini stvari neimenljivih“, zapravo, na formulu kojom se osvedočava oslobađanje zarobljenog (zarobljenog u sećanju?). Vrednost ovakvog početka potiče iz dvostrukosti. Beleženje onoga čega nema upućuje na merljivost samog nepostojanja. „Glatka površina bezimenog“, kaže autor u Predgovoru, zapravo, u svojevrsnom ugovoru, „klauzuli“, koja je data (on „daje dajućem“) u objektivnoj slici kakvog pakta koji treba da potpišu obe strane, i ona koja piše i ona koja čita. Da li autorova „glatka površina bezimenog“ upućuje na obaveznost imenovanja? Autor očigledno nastavlja sa nastupom dvostrukosti, sprovodeći neku vrstu dvočlane dijalektike. I kada projektuje kišu, već u prvoj pesmi (ukoliko je uopšte možemo nazvati pesmom, pa i samu knjigu knjigom pesama) kada kišom popunjava sintaksičku šupljinu, svesno deluje na raspored onoga što saopštava, u kobnoj naizmeničnosti datih svetova. A ako hoću da budem preciznija, a hoću, onda je to naizmeničnost dva (za sada dva) zadovoljstva u jeziku.

Kada kažem jezik, mislim pri tom i na jezik simbola, znakova i drugih apstrahovanih obeležja, kojima autor popunjava, prevodi, spaja reči, hoću reći, semantički preinačuje sam tekst. Ovakve rekonstrukcije se odražavaju u autorovom poštovanju jezika, s jedne strane, i u stalnom traganju za novim ideografskim zamenama, s druge; to jest, prividan ne-red „Poziva na saučesništvo“ proističe iz jezika, ili reči, ili teksta, pozvaću Barta u pomoć: „Svi su označioci tu i svaki pogađa muvu u letu“.

Tako „izrešetan“ tekst nužno počinje da se raslojava: umesto dva plana, imamo više značenjskih celina. Uvodeći Čoveka koji piše, subjekt igre, autor širi tekst komponujući svet, i govori: „u speech balloonu primećujem / da sam postavljen / u svet/pred svet (ovde zaokružiti) / iz oblačića u stripu pljušti: / mišljenje / iskaz / naracija / mehurići / strelice / pravougaonici“. Čovek koji piše nas zatim obaveštava da će svakog dana napisati po jednu pesmu, a dalje, iznosi svoje obezbeđeno saznanje o tome da je svaka tema zapravo samo posledica jezika; zatim otključava tekst, ne zahvatajući reč s korenom (bar za sada), ne baveći se etimologijom, najzad, on je strukturan, da bi potom usledio nagli pokret onoga koji piše i čita istovremeno. O čemu je reč? Citat s početka knjige ovekovečen je u svoju suprotnost s jednom greškom (svakako namernom). On, tekst, i dalje ostaje „(ne)čitljiv“, ili bar nedovoljno pročitljiv. Tu sam primetila krajnju žestinu ovog autora, euforiju čitanja, nasilje čitanja; ljubav prema čitanju je ovde dovedena do krajnosti želje da se ubije, usmrti. Smelost ovakvih reči, možda, govori o meni kao o čitaocu, o čitaocu koji se isuviše primakao tekstu(?)

Sa izvesne udaljenosti zapažam još jednog primaknutog čitaoca. I više od toga (pošto ga čitam); reč je o sagovorniku, o onome koji je potpisao ugovor (možda?), dakle, o viktoru radonjiću koji je, poslužiću se autorovim izrazom (u koji je zaljubljen?), interpoliran u prostor knjige, uvučen, zagovoren, pozvan da interpretira, interveniše, koriguje, o istom misli, poput čitaoca. Ali, on nije čitalac kao što sam to ja, on je i onaj koji čita i onaj koji je čitan, dat u dvostrukoj ulozi, podjednako i subjekt i objekt, ulazi u dijalog, koji obuhvata međusobno dopunjavanje, nastavljanje, proishođenje, ako hoćete, i razmnožavanje. Povlačenje Čoveka koji piše u drugi plan kako bi oslobodio prostor za koautora knjige, ističe njegovu šarmantnost, istina, ali i značaj eksplikacije samog naslova knjige. Dijalog je prošaran upadima koje vrši Vladimir Stojnić, replike su date u crvenoj boji, intenzitet crvene šare obezbeđuje stilski..., ne stilski: stil gotovo da ne postoji u ovoj knjizi, zapravo, evidentiram ga u onom značenju na koje je mislio Beket kada je govorio da treba pisati bez stila. Doći, faktički, do same kosti jezika. Knjiga npr. ne poseduje prideve. Ili ih bar ne poseduje u onoj meri u kojoj se mogu očekivati u pesničkim knjigama. To je, ponovo Bart, savršenstvo upražnjene slike. Vitalnost i spaljivanje. Bartovsko spaljivanje verbalne raskoši.

Isto pronalazimo i u dijalogu koji je dat između autora knjige („me“) i jelmilinkovic u formi chat room-a, u okviru kojeg se pak doslovno sprovodi analiza teksta-pesme koji-a počinje rečima „ja ću da budem ti / a ti ćeš da budeš ja“ i o kojem-oj ću govoriti kada dođe na red. Ovde ga/je samo izdvajam zbog dijaloškog objašnjenja koje mu/joj je dodeljeno. Prisustvo još jednog potpisnika otkriva proces nastajanja teksta-pesme, pretvarajući i sam dijalog u njegovu/njenu mogućnost. Uvođenjem R. Mata i čuvene „Fontane“, autor poriče mimezis, itd.

S druge strane, može se reći da „Poziv...“ sadrži automatizam pisanja, u onoj meri u kojoj možemo reći da je svaki pisac, koji se služi maternjim jezikom, opterećen automatizmom. I sam autor kaže: „moje mišljenje je da će se sigurno javiti neki slojevi značenja u taloženju automatizma i...“. Ovom rečenicom se autor izvinjava, a mi mu opraštamo.

Već na sledećim stranica suočavamo se, nužno, očekivano i neophodno, sa identitetom razlomljenim na frejmove. Razlomljenost (rascep) uvek je vezana za čoveka, jedinku, biće. Društvo ne poznaje rascep, zato što ne poznaje perverziju. Ali to nije rascepanost dezorjentisanog subjekta, niti metež nesvesnog, zato nije ni automatizam (kojeg i ako ima, ima ga u zanemarljivoj meri, u mrvicama), nego je to svojevrsni asketizam koji, začudo, ima jak apetit. U fragmentu (ako već moram da koristim tu reč) ili u frejmu, u krpicama teksta, važan je svaki trenutak, a ne trajanje, odsečak vremena, a ne večnost. Zato autor beleži ono što moramo da čitamo oprezno, ne propuštajući ništa, i s onom pažnjom koja zagovara apsolutnu apsorpciju (lat. absorptio - usisavanje, upijanje, upojnost, potpuna zauzetost poslom, mislima, prolazak svarene hrane kroz crevnu sluzokožu u krvotok).

Idući dalje, pitam se da li bih mogla da tumačim „Poziv na saučesništvo“ kao svojevrsni priručnik iz biologije? I tu svakako ne mislim na protistologiju, zoologiju, botaniku, nego na biologiju jezika. Ali šta bi bila biologija jezika? Da li bi se ona mogla jesti? U kojim granicama počiva tumačenje onoga što je izvršilo prestup? Van granica? Da li se prestup jedino može objasniti samim sobom? Najzad, da li bi se morao odrediti u odnosu na zabranu? Pa i prestup je neki prostor. Mi u takvom tumačenju nikada nismo izvan. To je, u svakom slučaju, nešto razmrljano i smrtno. To je, zapravo, isključivo smrtno.

Elem, zašto sve ovo spominjem? Zbog poezije? Ako bismo se oslonili na zastarele formulacije poezije, na poeziju-ruinu, poeziju koja truli u grobu, koja se raspada i smrdi, mi bismo bili u obavezi da kažemo kako „Poziv...“, pored ostvarene komunikativne f-je, (ali koja knjiga uostalom nije komunikativna?) i nije poezija. Ali šta je onda? Prestup? Perverzija? Razmnožavanje? Neuroza? Kao da se vraćam onim rečima s početka, koje sadrže odjek smrti... Vraćam se jeziku, pošto me knjiga vraća jeziku.

Složen i tanan čin preobražaja u jeziku ilustrovan je slikom Kazimira Maljeviča, „Dvodimenzionalni autoportret“ iz 1915. godine, koja se pod uticajem autorove jezičke intervencije (dat je asocijativan niz reči) transformisala u sliku kojom je predstavljen kadar nekakvog razmrljanog grafita (koji može da podseti i na razmrljani izmet po pločicama klozeta). Tu treba videti autorovu zatečenost. Zatečenost pred slikom neobjektne geometrije. Autor knjige „Poziv na saučesništvo“ (važno je naglasiti) dolazi do eksplikacije zalaganja za prevlast (supremaciju) čistog osećaja u umetnosti. (Ma koliko se mi sada smejali ovoj dvostrukosti.) Nastavljajući ogled (ilustrovan Maljevičevom slikom) autor kaže: „stalna transformacija / iz pisca u lik ► iz čitaoca u autora ► / iz manipulanta u izmanipulisanog ► / ima jasnu funkciju kontinuiteta i poverenja u iskustvo / jer priča je u takvom postupku uvek starija od onog ko je sastavlja“. Kontinuitet je reč koju pronalazimo kod Bataja u svojstvu smrtnosti. Na primer, kaže Bataj govoreći o diskontinuitetu, „ta provalija se nalazi između vas koji me slušate i mene koji vam govorim“, pa nastavlja, „mi pokušavamo da opštimo, ali nikakvo saobraćanje između nas ne može da ukloni prvobitnu razliku“, i zaključuje, „ako vi umirete, ne umirem ja. Mi smo, vi i ja, diskontinuirana bića.“ Kada kažemo transformacija, mislimo li na diskontinuitet? Autorov intelektualni skok sublimira diskontinuirano biće u biće koje nosi u sebi prelaz na kontinuitet ili bar stalnu opsednutost prvobitnim kontinuitetom. Ovde bi „sastanak pitanja i znaka pitanja“, kako bi to blistavo rekao Niče, bio u sledećem: šta nas čini nužno onima koji se transformišu, koji su predmet transformacije, diskontinuiteta? Neko će reći (autor „Poziva...“?), priroda, ljubav, večnost. Evo jedne Ničeove opaske: „Ako pokušamo da posmatramo ogledalo po sebi, onda na kraju ne otkrivamo ništa izuzev stvari po njemu. Ako želimo da shvatimo stvari, onda naposletku ne stižemo ni do čega drugog nego do ogledala. To je najopštija istorija saznanja“. Na žalost, na sreću!

Bez zaključivanja, bez želje da bilo šta zaključim, najzad, držim se one totalno nihilističke, poništiteljske: „Može se reći samo da se ništa nije reklo“, čitam dalje o nekakvoj napuštenoj crkvi, posle konstatacije da je „borhesova igra samo-reflektujućih ogledala / konzervativna zanimacija minimalne / akcione vrednosti“. Mirovanje je takođe kretanje. Mislim da je to rekao Aristotel, mada nisam više sigurna.

Ako je Lekler pak rekao da je apsolut ništenja veličina po sebi, a jeste, uveličala bih autorovu opčinjenost jezikom, opčinjenost, pre svega, koja je ništa drugo do prazno zadovoljstvo, zadovoljstvo bez teme. A to je ono što mene opčinjava u knjizi „Poziv...“: priznanje praznine, agonije (nimalo slučajna reč) subjekta „u svetu koji sve sudbine svodi na jednu jedinu sudbinu čoveka lišenog sopstvene sudbine“, zapravo na sudbinu jezika. Šarl Žilije je rekao da „postoji totalno iščezavanje subjekta“, no nužno, šta se dešava?, dešava se da se mi budimo iz „košmara istorije“ u košmar vanvremenosti, večnosti, ništavila...

Sam autor „Poziva...“ jednom prilikom izjavljuje: „Vertikala je debljina horizontale“. Pored toga da bih rado napravila zanemarljivu ispravku i rekla kako je vertikala pre visina horizontale, rekla bih takođe kako je u tim kategorijama moguće redefinisati samu knjigu. Zašto? Već u narednom tekstu-pesmi koji-a počinje sa „Šekspir je nepokolebljivi čuvar / kraljevske ideologije...“ suočavamo se sa svojevrsnom horizontalnom percepcijom poezije koja se, je l, izjednačava sa čuvanjem zatvora. I dalje, autor nastavlja u sličnom maniru ističući komunikativnu f-ju poezije kao primarnu. Da bi, zatim, preinačio horizontalu u vertikalu, zapravo prešao iz istorijskog, linearnog, dijahronog, na strukturalno, sinhrono, koje se tiče sistema. Naizmeničnost ovih osa proizvodi polje, prostor, u kojem autor obitava, krećući se od tačke do tačke u tom dijagramu, u samozadanom konsenzusu itd.  

Sve ove nabacane i neuređene reference pored toga što govore o histeriji čitanja i tumačenja, one proklamuju mogućnost ideje o tome da knjigu možemo shvatiti i kao Rubikovu kocku koja se sastoji od šezdeset i jednog teksta (ovde se rukovodim brojem stranica), od na primer toliko polja, da bi se ta polja podjednako vrtela oko središnjeg jezgra, poziva, „Poziva na saučesništvo“, na dijalog, na učestvovanje (čitanje) u dijalogu između mladog pesnika i velikog tatice, koji je ekspliciran tekstom na četrdeset i trećoj stranici knjige. O čemu je tu reč? Generacijski „sporazum“ između čistog i zaprljanog vazduha (koji bi mogao biti - literatura) predstavlja razvijanje teme poezije. Iako autor, odmah posle iznošenja dijaloga, sitnijim slovima (slovima napomene) beleži kako pojmovi veliki i tatica nemaju ironijsku konotaciju, ceo dijalog (o)diše ironijom (kao i tekstovi koji mu slede) sa gde-gde otvorenim i direktnim optužbama na račun velikog tatice, pesničkog autoriteta kojeg stavlja pred sud „pravde“, zapravo pred sopstveni sud, sud subjektivnosti, koji uvek podrazumeva nepravičnost, vrstu nasilja, sa osvrtom na činjenicu da je po sredi opšte mesto odnosa očeva i dece, u konsignaciji sa autorovim gledištima na stvar, tj. na poeziju.

Tekst-pesma koji-a počinje sa „ja ću da budem ti / a ti ćeš da budeš ja“ ponovo nas podseća na ukinuti odnos onoga koji piše i onoga koji čita. Ideja dvostrukosti sprovodi se do kraja sa punkcijom: „OTVORI OČI/IČO IROVTO.

Ovim bih mogla završiti čitanje knjige Vladimira Stojnića „Poziv na saučesništvo“, saučestvujući u onome što sam pročitala u sebi, pišući po napisanom, potpisujući ugovor (možda?). Ugovor, koji sam prepoznala kao maskiran, ma koliko on bio (očigledno) uređen razmenom, dejstvuje u meni, i za koga, konačno, mogu da se držim, bez padanja, pošto autor daje ugovor, „daje dajućem“, i na kojem, opet, budući druga strana ugovora, upisujem slovo ispod prestupa u kojem smo se prepoznali.                        

              
Jelica Kiso je rođena 1979. godine. Piše poeziju, prozu, dramu i kritiku. Do sada je objavljivala u časopisima: Znak, Braničevo, Txt, URB, Koraci, Zlatna greda, Ulaznica, Sveske, Agon i mnogim drugim. Dobitnica je prve nagrade za poeziju Ulaznica 2009. Objavila je zbirku pesama Crna sreća (SKC Kragujevac, 2010). Rukopis njenog romana je ušao u najuži izbor za nagradu Poziv na putovanje, na osnovu čega je odlomak romana objavljen u almanahu 5. decembar (Via print, Službeni glasnik, 2011).               

Objavljivala u Agonu:
Agon br. 4: Jelica Kiso – Neiskorišćeno mseto za najsvetiji počinak